O izložbi
Bestijalni likovni teatar Ilije Vukovića koji je ipak nešto drugo
Ove slike nešto su posebno. Posebna je i čudnovata i činjenica da ih je Ilija naslikao u periodu od svoje osamnaeste do dvadesete godine, i dokaz je da smo samo instrumenti u rukama nečeg većeg što kroz nas peva, piše, slika. Jer ove slike su slike koje odišu drevnim iskustvom. I u svom sadržaju i u svom stilu. Mogli bismo ih okarakterisati kao feminističke ili kao ekspresionističke ali one prevazilaze takvu vrstu određenja. Prosto su zapanjujuće. Tako sadržajne. Tako intenzivne. Neke od njih nezaboravne. Bestijalne a ipak pitome. Razvratne a ipak smerne. Preterane a ipak odmerene. Uvredljive i bezobzirne a blagotvorne, toksične a lekovite. Bezmerno nasilne a tako ljupke i mile. Perverzne ali zdrave i normalne.
Potpuno oslobođene i slobodne a ipak prisutne. Previše lične ali svačije.
Odvratne a pitke. Nepotrebne ili suvišne ali neophodne. Odbojne a neposredne. A pre svega, i to je ono što u meni budi zahvalnost dok ih posmatram, i više od zahvalnosti — veru u smisao, neizmerno pune bola, a ipak, pre svega duhovite. Zato su mudre. I pune razumevanja i ljubavi. I neobične. I neobično je da ih je naslikao jedan dečak.
F.G. 23.10.2025. Beograd / Mala Vrata
Tekst: F.G.
Preuzmi katalog ↓Fotografije
04
